Izvor: Nedeljnik NM , 12.11.2021.

Proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine očigledno je uslovljen posledicama na njihove domicilne političke ambijente. Tako nijedna strana ne želi da potpiše pojedinosti koje bi uticale na njihove političke rejtinge, a međunarodna zajednica i dalje toleriše takav populizam. Jedini zajednički cilj obema stranama je potpuna posvećenost integraciji u EU, što bi moglo poslužiti kao šargarepa ukoliko postoji i saglasnost samih članica EU.

Međutim, indikativno je odsustvo pro-EU entuzijazma na Zapadnom Balkanu zbog internih problema Brisela, ali i dugog procesa pristupanja bez konkretnih vremenskih rokova.

Primer Severne Makedonije pokazao je celom regionu da posvećenost i zanos evropskim vrednostima posustaje pred političkim populizmom i neispunjenim očekivanjima, a političke stranke lovaca na plen po pravilu pobeđuju ideološke stranke (prema podeli Maksa Vebera).

NE/MOĆ EVROPSKE IDEJE: Osnovni spor normalizacije odnosa predstavlja oprečni pristup statusu, gde su suprotstavljeni stavovi u vezi samog priznanja. Ali uz priznanje, važan kontekst normalizacije je i teritorijalni spor o severnom delu Kosova, većinski naseljenog Srbima. Taj deo čini oko deset odsto teritorije Kosova koju su komunisti u periodu od 1958. do 1963. poklonili Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohiji, a sada predstavlja fokus obeju strana koje pokušavaju da u pregovorima ostvare što viši nivo suvereniteta.

Ono što je Beograd shvatio, a Priština još nije jeste šta predstavljaju evropske vrednosti koje bi trebalo da budu institucionalno inkorporirane u državni sistem.

U kontradiktornosti je stav većinske Srbije da celo Kosovo bude teritorijalno integrisano kao sastavni deo Srbije, ali isto tako da Albanci ne budu deo institucionalne vlasti. To ne samo da nije održivo već je kompromitujuće u međunarodnoj zajednici, a posebno u procesu pristupanja EU.

Priština želi pun suverenitet nad teritorijom, ali ne želi da Srbima omogući da imaju bilo kakve poluge vlasti. Osim kozmetičkog vokabulara o posvećenosti multietničnosti i zajedničkom suživotu, primer diplomatije Kosova dovoljno ilustruje tezu o netoleranciji – među više od 30 ambasadora i više od 30 generalnih konzula nije niti jedan Srbin.

Uprkos svim opstrukcijama u pregovorima, s posebnim naglaskom na povremenim i bespotrebnim incidentima i zapaljivom političkom vokabularu, jedina budućnost vidi se u punoj normalizaciji bilateralnih odnosa Beograda i Prištine i vidljivoj perspektivi integracije u EU. Samo na taj način će se zaustaviti depopulacija i obuzdati beznađe koje se neobuzdano širi, preko svih fizičkih i mentalnih granica Zapadnog Balkana. U suprotnom, EU može gledati kreiranje fasadnih egalitarizama na Zapadnom Balkanu koji će biti sinonimi nepravde i autokratije. Nadajmo se da ćemo svi zajedno prevazići opasnost društvene propasti u kojoj mladi osećaju sažaljenje prema učiteljima, a divljenje prema dilerima droge.

GLAVA U PESKU: Međutim, bez obzira na napore međunarodne zajednice i eventualne bolne kompromise Beograda i Prištine, opravdano možemo sumnjati u održivost sveobuhvatne normalizacije odnosa jer je nepoverenje i bezbednosni antagonizam karakteristika balkanske savremenosti. Pored svih ekonomskih, energetskih, carinskih, prosvetnih i svih drugih pitanja važnih za normalan život stanovnika, bitno je obezbediti međusobno poverenje kroz vojnobezbednosni aneks sporazuma koji javnost zanemaruje, a eksperti potcenjuju. Iako se međusobno poverenje ne uspostavlja dekretom, dogovoreni bezbednosni aspekti normalizacije odnosa bi, uz supremaciju političkog sporazuma i kredibilne garancije međunarodne zajednice, mogli dovesti do partnerstva i dugoročno održivog sporazuma u svim ostalim oblastima saradnje.

Bez obzira na to da li je to većinskoj Srbiji prihvatljivo ili ne, ali Skupština Kosova je 18. oktobra 2018. odobrila transformaciju Kosovskih bezbednosnih snaga u Oružane snage Kosova u roku od 10 godina. Ne treba sumnjati da će se to i desiti uz podršku zemalja s kojima i Beograd ima bliske bilateralne odnose.

Već sada Priština ima osam akreditovanih izaslanika odbrane u svetu (Berlin, Pariz, Brisel, Vašington, London, Ankara, Tirana i Zagreb) koji sa uniformom i činom predstavljaju Oružane snage. Zabijali mi glavu u pesak ili verovali populističkom vokabularu i često utopijskim međunarodnim pravnim normama, realno je očekivati da se neka vrsta Oružanih snaga na Kosovu i formira uz finansijsku i savetničku podršku pojedinih moćnih zemalja. Jedino što Srbija sebi nikako ne sme dozvoliti jeste rat jer bi svaki eventualni sukob bio izgubljen budući da nismo kreirali saveznike i da i dalje verujemo u zabludu o vojnoj neutralnosti.

Alternativa koja preostaje jeste da sa Oružanim snagama Kosova kreiramo svojevrsno partnerstvo u odgovoru na savremene i buduće bezbednosne izazove, rizike i pretnje. S obzirom na turbulentnu prošlost i konfliktnu sadašnjost, trenutno je teško poverovati u mogućnost partnerstva. Ali ukoliko se na kraju procesa ipak dođe do političkog sporazuma koji je osnova normalizacije, onda bi obe strane morale učiniti i dodatni napor da kroz aneks bezbednosnog sporazuma kreiraju začetak poverenja koje je sada nezamislivo.

SARADNJA UMESTO NIŠANA: Zato treba naglasiti da takav bezbednosni sporazum treba inkorporirati kao deo eventualnog političkog dogovora i ne treba ga odgađati jer propuštena prilika može generisati posvećenog neprijatelja umesto potencijalnog partnera.

Takav potencijalni bezbednosni sporazum mogao bi obuhvatiti ograničenje brojnog sastava Oružanih snaga Kosova, uvođenje komunitarističkog sistema kvota za brojni sastav, kao i za značajne funkcije, nemogućnost razvoja određenih borbenih sposobnosti, ograničenje kalibra borbenih sistema, uspostavljanje mehanizama recipročne kontrole naoružanja, razvijanje saradnje obaveštajno-bezbednosnih službi. Dogovorena ograničenja mogla bi se primenjivati i za sve strane trupe stacionirane na Kosovu sve dok Srbija bude posvećena svom vojno neutralnom statusu.

Treba naglasiti da sistem kvota ili nacionalni ključ nije idealan za neko društvo jer jednostavno ne obezbeđuje najviši kvalitet, ali u situaciji kad je izgradnja međusobnog poverenja prioritet, to predstavlja jedino moguće rešenje. Ukoliko bi Srbi bili na značajnim funkcijama u vojsci i državnom aparatu, onda bi i percepcija poverenja mogla da se menja i da se polako uspostavlja partnerstvo. Jedini preduslov bio bi usaglašeni politički dogovor koji bi uz bezbednosne garancije definitivno imao dugoročnu održivost.

I bez obzira na zavodljivi populizam koji po pravilu koketira s ratobornim vokabularom, kao i opasnost da se ova ideja okarakteriše kao veleizdaja, dugoročni interes Srbije jeste da u regionu ima pouzdane i predvidljive partnere. Oružane snage Kosova sa oko 15 odsto Srba koji bi bili i na nekim od komandnih funkcija, te ograničenim borbenim sposobnostima, hipotetički bi mogle da postanu partner i Srbije i Albanije.

Ukoliko ne kreiramo takvu situaciju, alternativa je dugoročno nepoverenje, intenzivan obaveštajni i hibridni sukob, ali i neodrživo finansijsko ulaganje obe strane u odbrambene sposobnosti. O perspektivi mladih ne treba trošiti reči – oni će otići tamo gde je osmeh u njihovom okruženju.

 Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike