Rešetka, 5. oktobar 2021.

Demonstranti su 5. oktobra na plato ispred tadašnje Savezne skupštine SRJ slili iz čitave Srbije u desetinama kilometara dugačkim kolonama automobila, autobusa i kamiona, na pojedinim putevima lokacijama probijajući buldožerima policijske kordone. Ta i takva energija, rešenost i podređenost ideji promena, teško je ponovljiva.

Dvadesetjednu godinu kasnije DOS već odavno ne postoji, Koštunica je u političkoj penziji, nekadašnji saveznici i saborci postali su neprijatelji, a tadašnji partneri u vlasti Slobodana Miloševića ponovo zauzimaju najvažnije položaje u zemlji i odlučuju o životu i smrti.

Poslednjih godina menja se percepcija mnogih građana i znacaj 5.oktobra biva devalviran. Iako su ga nekad tretirali kao prekretnicu, početak novog na putu do bolje evropske, demokratski uređene, slobodne Srbije, mnogi, nažalost,  danas smatraju da je to bio početak propadanja i pljačke.

Za promenu odnosa prema petooktobarskim promenama postoji mnogo razloga.

Najvažniji je nedoslednost, jalovost i neprincipijelnost najistaknutih ličnosti iz tog perioda. Sami su kolebljivošću i kolaboracionizmom utrli put sumnjama.

Ne treba smetnuti sa uma da je sada već više od deset godina na vlasti u Srbiji tada poražena strana.

U potpuno preokrenutoj političkoj atmosferi, sa institucijama na izdisaju i slabašnom političkom kulturom, oni forsiraju drugi narativ o oktobru. Sada to nije datum oko kojeg se sienergetski preoblikuje društvo. Taj dan se danas u tabloidima pocrtava kao nesrećni datum iz bliske proslošti. Iznova i iznova forsira se jednostrana priča o nasilju i pljačkanju umetničkih predmeta, razbijanju i razularenoj rulji. U situaciji potpuno montrolisanih medija tako stvorena slika utiče i na stvaranje stavovskog određenja.

Za utehu, može se ipak reći da tekovine 5.oktobra jesu ugrađene čak i u deo političkog predstavljanja sadašnje vlasti. Sve drugo bilo bi kretanje mimo civilizacije i sveta, čega su i sami svesni. Nema značajnije stranke koja ne ističe zalaganje za EU i jačanje mira u regionu.

Mnogo grešaka je napravljeno. Nebitno da li se sa njima počelo petog ili šestog oktobra te ili u oktobru naredne godine. Svakako, grandiozna, istorijska šansa za neku bolju Srbiju je propuštena.

Ljudske slabosti, sitnosopstvenički interesi, nedoraslost važnosti i nedovoljno snažna objedinjenost u realizaciji strateških opredeljenja dovela je do trke za funkcijama, apanažama, nesprovođenju lustracije, selektivnost u kažnjavanju, nedemontiran mračni svet tajnih službi, sumnjama opterećen proces privatizacije…

Na kraju i na pocetku, uvek ću misliti da bi sve drugačije bilo da nam ipak nisu ubili premijera Zorana Đinđića.

Srbija je zastala….

Danas 21.godinu kasnije imamo na ulicama osudjene ratne zlocinče koji sakupljaju potpise za oslobađanje ubice premijera. Potpise sakupljaju oni koji su osuđeni za zločine protv čovečnosti, ratni profiteri i ubice. Na vlasti imamo ljude koji su pre petog oktobra bili vlast. Imamo ljude koji su pretili novinarima, sudili po njihovom monstruoznom Zakonu o informisanju, imamo zataskane afere, glasnu tišinu i ugroženu slobodu. Nemamo parlament, nemamo vladu, nemamo nezavisno sudstvo, ne postoji podela vlasti.

Imamo jednog čoveka koji je gospodar života i smrti svakome od nas. Imamo diktaturu u srcu Evrope. Ćute i građani kojima svakodnevno se nasrće na dostojanstvo i egzistenciju. Imamo medijski mrak i režimska glasila, koja su sve samo ne ono što treba da budu.

Ali  balon je prenaduvan. Može da pukne svakoga trenutka. Do kada će trajati ova velika obmana?